Bakterijski kolpitis je najčešći oblik zapaljenja vagine (III grupa) izazvan gonokokama, streptokokama, stafilokokama, enterokokama i drugim bakterijama, koje spolja, bilo seksualnim odnosom, bilo sa vulve ili čmara, bilo masturbacijom ili neodržavanjem lične higijene, ulaze u vaginu.
Vagina je elastičan, mišićast organ koji povezuje matericu i spoljne reproduktivne organe. Njen otvor je sakriven pomoću dva para usmina, velikih i malih koje je štite od infekcija i pružaju stimulaciju tokom seksualnog odnosa. Vagina žene je otporna na infekcije, jer je zaštićena pločasto-slojevitim epitelom i kiselošću svog sadržaja. Sluzokožu čini višeslojni pločasti epitel koji u reproduktivnoj fazi žene trpi promene zbog polnih hormona.
Pod dejstvom estrogena sazrevaju površinski slojevi epitela i postaju bogati glikogenom. U drugoj fazi ciklusa, pod uticajem progesterona, dolazi do deskvamacije površnih ćelija epitela i tada se iz ćelija oslobađa glikogen, koji se zbog Lactobacilusa pretvara u mlečnu kiselinu. To doprinosi da se kiselost vagine u fiziološkim uslovima stalno održava na pH 4.5-5. Upravo kiselost sprečava rast patogenih mikroorganizama i na taj način otklanja mogućnost infekcije.
Faktori rizika
Svi faktori koji smanjuju kiselost stvaraju pogodne uslove za nastajanje kolpitisa, od kojih najpre treba pomenuti menstruaciju, kada se kiselost neutrališe menstrualnom krvlju. Zato se veliki broj žena javlja sa simptomima kolpitisa neposredno nakon menstruacionog ciklusa. Pored toga, vaginalni sadržaj može biti neutralisan obilnom sekrecijom iz grlića, usled zapaljenja samog grlića ili materice. Takođe, odsustvom estrogena posle menopauze i smanjenom mogućnošću samoodbrane, zbog atrofije sluzokože, objašnjava se i pojava upornog kolpitisa kod žena u menopauzi.
Simptomi
Najčešći simptom kolpitisa na koji se pacijentkinje žale je sekrecija. Međutim, sekrecija je u izvesnoj meri uvek prisutna, ali količina, izgled i osobine zavise od uticaja fizioloških i patoloških činilaca. Fiziološki pojačana sekrecija se javlja u vreme ovulacije, kada je ona prozirna, elastična i obilnija nego obično. U periodu pre menstruacije ona je gušća i beličasta. Međutim, kada sekrecija postane obilna, kada je neprijatnog mirisa i kada ženi stvara osećaj peckanja ili svraba, verovatno je reč o kolpitisu.
Uzročnici kolpitisa mogu na razne načine dospeti u vaginu, uglavnom preko spoljašnih delova polnih organa, uretre, bešike ili čmara. Pri tome, kod žena koje su imale vaginalni porođaj, važnu ulogu ima niska ožiljna međica jer predstavlja nepotpunu barijeru. U 80-90% slučajeva, pojačana vaginalna sekrecija je udružena sa mikrobiološkim uzročnikom, odnosno, u vaginalnom sekretu se u najvećem procentu javljaju bakterijski uzročnici, kao što su mešana bakterijska flora, gljivice (Candida albikans) i protozoe (Trichomonas vaginalis).
Sluzokoža može biti izrazito crvena, otečena, prekrivena obilnim sekretom sivo-bele boje, tečnim, mestimično gromuljičastim, koji stalno vlaži donji veš i izaziva svrab. Kako je suzokoža vagine na pojedinim mestima ojedena, u dodiru sa mokraćom javlja se jak osećaj pečenja.
Terapija
Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze koju daje pacijentkinja, kliničkog nalaza i uzimanjem vaginalnog i cervikalnog brisa. Tada se terapija zasniva na rezultatu analize vaginalnog sekreta, ali se savetuje i promena načina života, poput nošenja pamučnog veša, redovnije higijene, ishrane sa više povrća i fizičke aktivnosti.
Lečenje je lokalno. Aplikuju se vaginalete, uveče, duboko u vaginu (po potrebi i dva puta dnevno), od 7 do 14 dana, u zavisnosti od težine kliničke slike.
Jako je važno da vaginaleta u sebi sadrži antibakterijsku i antiinflamatornu (protivupalnu) komponentu, kao i da deluje antimikotično (protiv gljivica koje često prate ovaj oblik kolpitisa). Važno je i da je pakovana u dovoljnom broju, jer nedovoljno efikasna i skraćena terapija dovodi do obnavljanja infekcije.
Prilozi iz iste kategorije
